Ratovi 1990-ih između historiografije i i aktivizma: intervju s Draganom Popovićem

18. lipnja 2026. Leave a comment

Dragan Popović povjesničar je, pravnik i dugogodišnji aktivist za ljudska prava iz Srbije. Doktorsku disertaciju pod naslovom “Promene u politici istorije i kulturi sećanja u Evropi – slučaj Srbija 1980-1990” obranio je 2024. godine na Odsjeku za povijest Filozofskog fakulteta u Beogradu. Godinama se bavi istraživanjem kulture sjećanja, politika povijesti, nacionalizama i povijesti Jugoslavije kroz istraživački, ali i rad u organizacijama civilnog društva. Autor je niza radova, analiza i izvještaja, a ističemo tri knjige – Rat sećanja u Srbiji 1980-1990, Gubljenje ljudskosti. Srebrenica kao istorijska činjenica te Prelomne godine. Srpski nacionalizam i Jugoslavija 1980-1990 povodom čijeg nedavnog objavljivanja smo vodili intervju.

Vi ste formalno pravnik, a poviješću ste se počeli baviti tek kasnije – kako je došlo do toga? Koliko vam pravničko obrazovanje danas oblikuje način na koji pristupaš povijesnim izvorima, posebno kada radite s arhivom Haškog suda? Vidite li razliku u tome kako pravnici i povjesničari “čitaju” iste izvore?

Ja sam vrlo rano, još u gimnazijskim danima, odlučio da želim da se bavim prošlošću i načinom na koji ona utiče na sadašnjost. Istoriju sam oduvek voleo, ali sam želeo da sebi obezbedim i malo šire obrazovanje, posebno u vezi sa zaštitom ljudskih prava koja mi je bila razlog zašto sam se uopšte bavio prošlošću. Ideja da se izgradi društvo čija bi temeljno načelo bilo da se ljudi rađaju i žive jednaki u pravima činila mi se kao nešto za šta vredi raditi i boriti se. A razumevanje prošlosti i mehanizama kojima utiče na sadašnjost i budućnosti, neizostavan je deo te borbe. Pravničko obrazovanje dalo mi je mogućnost da lakše razumem dokaze izvedene na suđenjima, ali i logiku prava, koja ima svoja pravila i često utiče na odluke nadležnih. Bogata dokumentacija Haškog suda za tužioce, advokate i sudije koji tamo rade, služila je pre svega za utvrđivanje individualne krivične odgovornosti. Sa jedne strane, pravničko čitanje takvih izvora i posebno njihova provera u skladu sa pravilima dvostranog sudskog postupka, dovodi do većeg nivoa pouzdanosti i do relativno jasno utvrđene činjenične osnove. Sa druge strane, istoričar idu dalje i dublje, razumevajući da iza svake činjenice stoji i nekakav istorijski kontekst i da su sve zajedno delovi istorijskih procesa srednjeg i dugog trajanja, što je važno razumeti prilikom analize društvenih događaja. Mnogo mi pomaže što primenjujem oba pristupa i čini mi se da su retke metodologije koje se tako dobro uklapaju i komplementarne su, kao što su istoriografska i pravnička.

S druge strane, dugo ste aktivni u nevladinom sektoru u Srbiji, a dobitnik ste i ovogodišnje nagrade “Jelena Šantić” koja se dodjeljuje za građansku hrabrost i doprinos kulturi mira. Doživljavate li sebe kao aktivista, a svoje knjige kao čin aktivizma? Kako u to uklapate povjesničarski identitet?

Oba identiteta – i aktivistički i naučni – jako su mi važna. Deluje mi da bih bio nepotpun kada bih se odrekao jednog. Oni jesu delimično suprotstavljeni, ali to samo daje dodatnu draž kada stavite bilo koji od ta dva šešira. Trudim se da mi knjige budu strogo naučno fundirane, zasnovane na vrlo jasnoj naučnoj metodologiji koja podleže proveri. Svaka hipoteza mora da bude oboriva i podložna naučnoj kritici. Sa druge strane, razlog zašto pišem baš te knjige, a ne neke druge, svakako je moje uverenje da je i nauka deo aktivizma. Nemam nikakvu želju da radim za zatvorene krugove i da se osećam dobro jer me istomišljenici tapšu po ramenu. Vidim kod mnogih tu vrstu zadovoljstva što su u pravu i što su u manjini, umišljajući da su nekakva elita koja živi na moralnom Olimpu i sa njega posmatra društvo koje se nikad neće promeniti. Moja želja nije da budem u pravu već da menjam društvo. Zato mi i jeste veliki izazov kada pišem knjige, posebno one osetljive poput knjige o genocidu u Srebrenici. Radio sam godinama sa porodicama žrtava, prisustvovao sahranama njihovih najbližih u Potočarima, imam vrlo jaku emotivnu vezu sa tim događajem. Ali, kada pišem naučno delo, to moram da stavim po strani. Ono što ne može da bude potkrepljeno dokazima, ne može ni da uđe u knjigu, bez obzira koliko ja to osećao kao pravedno ili korisno za procese izlečenja društva.

Vaše knjige ulaze u prostor koji se povremeno opisuje kao “preuranjen” za historiografsku distancu. Je li ta tvrdnja za vas metodološki argument ili politička kvalifikacija? Također, kakve su reakcije na knjige koje pišete – a tu bih možda posebno istaknula Gubljenje ljudskosti o genocidu u Srebrenici – u akademskoj zajednici? Postoji li (konstruktivni) dijalog ili se radi o paralelnim pozicijama bez međusobne komunikacije?

Čini mi se da je ta tvrdnja o potrebnoj vremenskoj distanci uvek služila za prikrivanje odluke da se ne bavimo osetljivim stvarima i da ne guramo prst u oko ljudima koji su i dalje važni i moćni akteri u društvu. Istoriografija ima jasna metodološka pravila koja ne zavise od distance. Sa druge strane, ponekad deluju groteskno pozivanja na nepostojanje distance kada je od početka jugoslovenskih ratova prošlo 35 godina. Jasno je da su politički i ideološki razlozi moćna prepreka svakom istraživanju. U skladu sa tim su i reakcije na knjige kakve su ove koje ja pišem. Naravno, u svakoj državi je to drugačije, u zavisnosti od konkretnih političkih i društvenih okolnosti. U Srbiji je odavno stvorena neka vrsta međusobno nedodirujućih krugova, gde svako piše u svom krugu i poštuje tabue koji tu važe. Ti krugovi ne reaguju jedan na drugi, autori se ne osvrću na one iz suprotnog kruga, štaviše, često i ne čitaju šta drugi pišu. I reakcije na knjigu o Srebrenici uglavnom se svode na ignorisanje. Time se izbegava društvena debata, ali, sa druge strane, ostaje se u okviru postojeće politike sećanja koju aktivno sprovodi Vučićeva vlast u Srbiji, a koja se bazira na ćutanju o zločinima koje je počinila srpska strana i na korišćenju tih događaja isključivo kao dela propagandne poruke o postojanju antisrpske zavere. Mnogo istoričara izbegava da se zameri vlastima ili dominantnom narativu kolektivnog pamćenja, čineći sebi život lakšim, što ne opravdavam, ali mogu da razumem. Zato me je veoma obradovao prikaz knjige od strane poznatog nacionalističkog istoričara, Bojana Dimitrijevića. Prikaz je, naravno, pretežno kritički, ali i takav je ogroman doprinos pokretanju društvene debate o prošlosti sa mrtve tačke.

Ako se privremeno zadržimo na “što bi bilo kad bi bilo” razini – mislite li da bi postojanje nekih oblika tranzicijske pravde u poslijeratnoj Jugoslaviji moglo utjecati na način na koji su se oblikovali kasniji nacionalni narativi i obrasci sjećanja o ratovima 1990-ih?

Teško je razmišljati u kategorijama “što bi bilo kad bi bilo”, posebno iz ugla naučnika. Ali ako se upustimo u to, meni deluje da je suočavanje uvek korisno i da može da predupredi bar neke od kasnijih zloupotreba potisnutog ili prećutanog sećanja. Ne bih smeo da garantujem da je ishod uvek takav, niti da bi baš bilo tako u Jugoslaviji, u konkretnim istorijskim okolnostima, ali čini mi se da odustvo politike suočavanja svakako nije donelo državi i njenim narodima ništa dobro. A sećanje na ratove 1990-ih je neuporedivo čak i sa politikom sećanja socijalističke Jugoslavije. Oni su pokušavali da izbegnu stavljanje naglaska na događaje koji su im se činili traumatičnim, poput međusobnih zločina jugoslovenskih naroda, ali nisu sakrivali osnovne činjenice niti karakter rata, koji je bio antifašistički. Današnje dominante elite, pretežno nacionalističke ili bar populističke, u potpunosti iskrivljuju realnost, odbacujući i same činjenice, menjajući karakter rata ili bar insistirajući na njegovom jednostranom čitanju.

Kad uspoređujete historiografske pristupe ratovima 1990-ih u državama nastalim raspadom Jugoslavije, gdje vidite najizraženije razlike u interpretacijama, a gdje prepoznajete slične narativne strukture ili zajedničke “slijepe točke”? Postoje li primjeri istraživanja o ratovima 1990-ih koje bi izdvojili kao kvalitetne, inovativne ili posebno važne za razumijevanje tog razdoblja?

Pristupi se velikim delom razlikuju u zavisnosti od potreba onih koji navjiše utiču na stvaranje i očuvanje narativa o prošlosti. Politike elite imaju svoje jasne agende i one se razlikuju od zemlje do zemlje. U Hrvatskoj je važno da se očuva svetost Domovinskog rata kao osnivačkog mita samostalne Hrvatske i u skladu sa tim idu i istraživanja većeg dela istoričara. U Bosni i Hercegovini je na delu stalni rat tri suprotstavljena narativa gde se pristup kreće od pokušaja da se dokaže kako su svi činili zločine, i time da se relativizuje sopstvena odgovornost, do pokušaja da se propiše način kako se o ratu govori, uključujući i samu terminologiju, te da se time rat predstavi kao okamenjena slika nedostupna kritičkom razmatranju, a samim tim i nauci kao takvoj. U Srbiji, koja je izgubila sve ratove koje je vodila, namera onih koji se bave ratovima je da tu činjenicu što više relativizuju stavljajući je u kontekst međunarodne zavere, odluka velikih sila, geopolitike i slično. Time su Srbi još jednom predstavljeni kao žrtve, samo ovoga puta velike antisrpske zavere i ratova koji se sagledavaju kao istorijska nužnost i ciklično ponavljanje istorije i zločina nad Srbima. Opet, ne treba zaboraviti da u svakoj od ovih država deluju istoričara koji se drže pravila profesije i koji vrlo hrabro preispituju mitove prošlosti, uključujući i one najvažnije. Pojavljuju se istraživanja koja su metodološki odlična i inovativna u pristupu, na primer digitalni narativi koje rade Branka Vierda i Nikola Puharić ili istraživanja pojedinih aspekata nasilja poput onih kojima se bave Max Bergholz ili Mila Dragojević. Nastavljaju se odlična istraživanja kulture sećanja kada su 1990-e u pitanju, i to širom postjugoslovenskog prostora, istraživači pojedine teme obrađuju vrlo sistematično i uz važne sinteze, poput knjiga Armine Galijaš o Banjaluci u ratu, Edina Omerčića o ulozi SPC u ratu ili Koste Nikolića o Krajini, a ima i novih tema – na primer, istraživanje položaja dezertera koje sprovodi Milica Popović. I da ne nabrajam sve, neizostavno ću mnogo toga izostaviti, ali generalno – ima novih pristupa, novih tema i novih istraživača i to je sve zajedno jako dobra vest!

Kako biste opisali razvoj dominantne kulture sjećanja o ratovima 1990-ih u Srbiji od završetka 1990-ih do danas? Dominira li u tom procesu kontinuitet ili su vidljive promjene te koji su ključni faktori koji su to poticali?

Kultura sećanja je uvek pluralna, ali i podložna pokušajima da se nametnu homogeni narativi. Posebno su takvim pokušajima sklone pojedine ideologije poput nacionalizma i politički sistemi poput autoritarizma. I jedni i drugi vrlo su zastupljeni u Srbiji, pa je samim tim i kultura sećanja na udaru. Vlast nakon Miloševića nije pokušavala da nametne narative, već je više plivala u moru različitih interpretacija, pokušavajući da se snađe. Ipak, napravljeni su ogromni pomaci, kako kroz saradnju sa Haškim tribunalom i stvaranjem domaćih institucija za progon i suđenje optuženima za ratne zločine, tako i kroz otvaranje medijskog prostora za debatu i za nove interpretacije. Sve se to promenilo 2012. uspostavljanjem lične vlasti Aleksandra Vučića, politika sećanja je dobila značajno mesto i vođena je tako da ustanovi homogeno kolektivno pamćenje koje je zabranjeno javno propitivati. Odnosno, može se propitivati, ali pod stalnom pretnjom optužbe za izdaju nacionalnih interesa. U tom pamćenju, ratovi 1990-ih su šematizovani. Oni se pamte isključivo preko traumatičnih događaja za srpski narod, poput Oluje ili preko izmišljenih mitova poput bitke na Košarama. I jedno i drugo služi uspostavljanju i održavanju slike o stalnoj pretnji koja Srbima visi nad glavom, o zaveri protiv njih u kojoj učestvuju Zapad i okolni narodi i o istorijskom usudu koji stalno Srbe stavlja u položaj žrtava. Ideja je vrlo prosta – osnov Vučićeve vlasti je plašenje ljudi, da bi prigrlili jakog vođu koji može da ih zaštiti od navodnih pretnji. Tom, dnevno-političkom i lukrativnom cilju, služi apsolutno svaka politika Vučićevog režima, pa i politika sećanja. Srbija je odličan primer na kom se može studirati kako se pamćenje istorijskih događaja prilagođava dnevnoj politici i potrebi onih koji su na vlasti. Kada je vlast autoritarna, taj se efekat samo dodatno pojačava.

Koje su, po vašem mišljenju, bile ključne propuštene prilike za ozbiljnije suočavanje s prošlošću u postjugoslavenskim društvima? U kojim se povijesnim trenucima moglo razviti drugačije razumijevanje ratova 1990-ih i zašto se to nije dogodilo?

Ključna prilika bila je kada su prodemokratske snage činile vlast u većini država regiona, dakle u periodima kada su vladali ljudi poput Ive Josipovića i Borisa Tadića. Tada i jeste najviše urađeno, ali verujem da je moglo i više. Posebno su propuštene šanse da se mnogo jače izgrade institucionalni mehanizmi koji bi sprečili ponavljanje zločina i atmosferu nekažnjivosti kroz dosledniji progon ratnih zločinaca, uspostavljanje prava na istinu za žrtve ili kroz simboličke reparacije, ali i kroz reforme obrazovnog programa. Iako je po prirodi stvari vlast ta koja je uvek najodgovornija, verujem da je i civilno društvo, najšire posmatrano, propustilo da uradi više. Razloga je mnogo i zahtevaju posebnu studiju, za koju se nadam da će jednoga dana biti urađena. Da za potrebe ovog intervjua pomenem samo neke – bilo je tu loše odabranih prioriteta; previše ličnih odnosa iz prošlosti koji su kvarili saradnju i sprečavali veći uticaj na društva; nesnalaženja aktera iz 1990-ih u novim okolnostima koje su, umesto neprijateljstva i često ludačke hrabrosti, zahtevale kompromise, poznavanje rada sa različitim ciljnim grupama, snalaženje u javnom zastupanju, sposobnost za pravilno predstavljanje sopstvenih ideja… Sve ovo zajedno neće značiti ništa, ako iz toga nove generacije ne nauče lekcije. Zato i verujem da je lekovito baviti se sopstvenim greškama, sagledati ih i objasniti. Čak možda i lekovitije nego baviti se greškama tadašnjih vlasti. Imamo priliku da pokažemo novim aktivistima i istraživačima gde smo grešili, a oni šansu da iz toga nešto nauče. To može da bude važna ostavština antiratnog i ljudskopravaškog pokreta iz 1990-ih i 2000-ih.

Srbiju posljednjih godina obilježava snažna studentska politička mobilizacija. Ima li taj pokret kapacitet otvoriti i ozbiljniji razgovor o prošlosti, ili ostaje ograničen aktualnim političkim okvirima? Kako shvaćate odnos studentskog pokreta prema nasljeđu 1990-ih i gdje vidite granice tog odnosa, osobito u kontekstu povremenog upadanja u nacionalističke narative, primjerice oko Kosova?

Studentski pokret vrlo svesno je izabrao da ne pokreće temu prošlosti, bar ne one delove za koje su procenili da su suviše osetljivi za društvo u Srbiji. To spada u ono što oni zovu “ideološki minimum”. Moram reći da ni sam ne bih drugačije postupio na njihovom mestu. Verujem da je razgovor o prošlosti i o osetljivim identitetskim pitanjima neophodan, ali takođe verujem da on ima smisla samo ako služi suočavanju. Ako je u pitanju sredstvo za delegitimizaciju protivnika, ako se taj razgovor vodi u uslovima autoritarne vlasti, gde su identitetska pitanja isključivo bacanje prašine u oči protivnicima i izazivanje sukoba kako bi autoritarna vlast opstala, onda taj razgovor ne da nema smisla, nego je i kontraproduktivan. Studenti imaju jedan cilj – obnovu demokratije, uključujući i bazične institucije poput slobodnih medija, pravosuđa ili nezavisnih institucija. Tek tada, kada se pređe ta nulta tačka, stvaraju se uslovi za razgovor o prošlosti. Taj će razgovor neminovno otvoriti i pitanja koja su u Srbiji, zahvaljujući pre svega predanom radu aktuelne vlasti, označena kao temeljna, poput Kosova. I studenti i svi drugi akteri na političkoj sceni Srbije, o Kosovu ili ćute ili ponavljaju fraze da je u pitanju deo Srbije i da tu nema razgovora. U ovom momentu, drugačije ne može ni biti, ali treba imati na umu da će sva ta teška pitanja pokuljati u javnost onoga trenutka kada dođe do oslobađanja javnog prostora od pritiska autoritarne vlasti i njenih metoda nasilja.

Kada govorimo o postjugoslavenskim društvima, vidite li veći problem u nedostatku znanja o ratovima 1990-ih ili u aktivnom otporu prema prihvaćanju određenih činjenica? Što biste rekli mladim povjesničarima koji ulaze u to polje opterećeno snažnim političkim interpretacijama?

Mislim da je u pitanju kombinacija oba pomenuta faktora. Jedan deo ljudi svakako nema dovoljno znanja. Svaki put se iznenadim kada držim predavanja ili radionice mladim istraživačima i aktivistima, jer zaboravim koliko malo informacija je njima dostupno. Sa druge strane, nema sumnje da postoji aktivan otpor prihvatanju činjenica. Na sve to – deo istraživača je uplašen od eksplozivnosti ovih tema i svesno bira eskapističku politiku sakrivanja u manje osetljive periode istorije. To je možda i najveći problem, mada uzrokovan pomenutom borbom nacionalističkih politika da zaštite svoje narative. Ja se radujem svakom novom istraživaču koji uđe u ovo polje. Verujem da svi mi, kada pišemo o ovom temama, treba upravo da imamo na umu i njih koji to čitaju, odlučujući da li će nastaviti u tom pravcu ili ne. Zato svoj posao moramo da radimo što profesionalnije i što ubedljivije, držeći se uzusa profesije i etičkih normi. Mislim da primerom pokazujemo mnogo više mladim naučnicima, nego što bi to mogli rečima da im kažemo.

Što vas u istraživanju ratova 1990-ih još uvijek najviše intelektualno izaziva ili vam ostaje nerazriješeno?

Ima mnogo stvari koje su mi izazovne. Ratovi 1990-ih ni blizu nisu dovoljno istraženi, a posebno je uzbudljivo što se stalno otkrivaju novi aspekti koji zaslužuju dublju analizu. Kada sam pisao studiju o Srebrenici, shvatio sam da takvih dela uopšte nema mnogo i da je to, iako najpoznatiji zločin 1990-ih, tragično zapostavljen događaj u naučnoj javnosti. A takvih događaja je, nažalost, veliki broj. Na kraju, uvek su izazovne i sinteze, naučna dela u kojima se izučavaju procesi i kontekst i u kojima se iznose zaključci zasnovani na ogromnom broju izvora. Sinteze jugoslovenskih ratova pružaju naučniku šansu da svoja istraživanja sumira i da dođe do nekih opštijih zaključaka, primenjivih mnogo šire od postjugoslovenskog prostora. Takvih knjiga je već bilo, ali je lepota ove metode što uvek može da se pronađe novi ugao ili da se iz postojećih izvora izvuku novi zaključci, pa i da se polemiše sa prethodnicima. U tome, između ostalog, leži lepota istoriografske nauke.

Što bi, u idealnom slučaju, značilo da je historiografski rad o raspadu Jugoslavije i ratovima 1990-ih “uspješan”? Kako uopće trenutno definirati “učinak” historiografije u društvu obilježenom sukobljenim interpretacijama prošlosti?

O naučnim radovima najčešće sudi vreme. Oni najuspešniji preživeli su protok vremena i kritičku analizu onih koji su ih čitali. Jedna od najvažnijih osobina svake naučne metodologije je da podleže proveri uz poštovanje naučnih pravila. To znači da su svi zaključci podložni preispitivanju, da se obavezno proveravaju ako se dođe do novih izvora i da samo najuspešniji prođu ovu proveru. Koliko god nam se trenutna situacija činila beznadežnom, istoriografija je ipak učinila mnogo. Ostali su objavljeni i analizirani izvori, ostali su zaključci koje je teško negirati i ostala su kritička preispitivanja nacionalističkih narativa koja sama po sebi sprečavaju naša društva da utonu u potpuni mrak autoritarne politike u kojoj je znanje o prošlosti strogo propisano i ograničeno. Istoriografija ne može sama da bije ovu bitku, ali ne treba sumnjati da je njena uloga važna. Kao što rekoh – čitam i slušam brojne mlade ljude kako nalaze nove pristupe, inovativniji su i efikasniji od nas starijih, nisu opterećeni nasleđem koje mi možda nosimo u svom ličnom prtljagu i moram priznati – ubeđeni sam optimista.

Intervju je provela Senna Šimek.