Milivoj Bešlin – Prošlost kao suvremenost – O međuratnom izazovu intelektualcima i obrani historičareve struke (o knjizi Olivere Milosavljević “Savremenici fašizma”)

Milivoj Bešlin

 „Prošlost kao savremenost“

O međuratnom izazovu intelektualcima i odbrani istoričareve struke

Olivera Milosavljević, Savremenici fašizma 1. Percepcija fašizma u beogradskoj javnosti 1933–1941. i Savremenici fašizma 2. Jugoslavija u okruženju 1933–1941, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2010, str. 590 i 218.

 

„Biti istoričar znači zavetovati se onome što je suprotno, bez zastajanja, proizvoditi diskurs oslobođen sistematizovanja i predrasuda…“ pisao je osnivač francuske nove istorije Lisjen Fevr. Ne počinjem slučajno baš ovim citatom izlaganje o istoriografskom radu Olivere Milosavljević i vremenu u kome je nastajao, jer je reč o istoričarki koja nikada nije pratila struju ni dominantne i poželjne ideološke obrasce u društvu. Proučavala je radničke savete i samoupravljanje osamdesetih kada je sistem nezadrživo klizio u dekadenciju i delegitimizaciju, da bi se raspao u vreme kada je trebalo da krajem 80-ih godina prošlog veka objavi knjigu o tome, ali ni jedan prestonički izdavač nije bio dovoljno zainteresovan da u vreme ekspanzije nacionalističke ideologije objavi naučni i racionalni pogled na važan segment istorije zemlje koja je tako intenzivno i sistematski razarana u to vreme. U prvoj polovini 90-ih pisala je o zloupotrebi autoriteta nauke kao jedan od prvih istoričara koji je kritički i naučno sagledao ulogu SANU u pripremi rata. U vreme kad je ratni projekat Miloševića i njegove intelektualne elite bio na vrhuncu, učestvovala je u pisanju prekretnog zbornika Srpska strana rata. U vreme pokidanih veza na razvalinama disolucirane Jugoslavije bila je među prvima koja je prihvatila ideju dijaloga između istoričara Srbije i Hrvatske. Za sve to vreme nacionalističke ideologije i njenog krucijalnog elementa antikomunizma i antititoizma bavila se istorijom socijalističke Jugoslavije, ocenjujući u svom radu Jugoslovenstvo, velikodržavlje i demokratija jugoslovensku ideju i državu kao „rezultat racionalno izgrađene istorijske svesti“. Bilo je teško u tom vremenu istrajavati na pozicijama kritičkog istoričara, sučeljavati se svakodnevno sa mržnjom, predrasudama, državnom propagandom i autoritarnom nacionalističkom ideologijom koja je kao svoj cilj imala velikodržavlje, a kao metod koristila nasilje, emanirano kroz rat i njegov modus operandi, zločine. O njima će bez zadrške govoriti u brojnim javnim istupima i intervjuima. Nakon tzv. demokratskih promena, koji istorijskoj nauci nisu donele manje (samo)ponižavanja i zloupotreba nego u vreme 90-ih, kada je čitava srpska istorija pretvorena u hagiografiju zlatnih doba i heroja, sve do 1945. kada je „došao mrak“ i „ukinuta demokratija“, pa je zbog toga iz samih vrhova vlasti poručivano da se na pomen šefa kvislinške uprave Milana Nedića mora stajati u stavu mirno, Olivera Milosavljević objavljuje monografiju o kolaboraciji u Srbiji 1941-44. potisnutu i retko obrađivanu temu u poslednje tri decenije. Jedna je od prvih u srpskoj istoriografiji koja je pisala o rasističkim uredbama Nedićeve „vlade“ koje je istorijska nauka iz različitih motiva prećutkivala.

Tokom 2005. kada je vlast skupštinskim odlukama oktroisala „istorijsku istinu“ vršeći nasilje nad kritičkom istoriografijom, poručivala je vlastima da „slave pobedu nad fašizmom, a prećutkuju pobednike kako bi otvorili prostor da slave gubitnike a prećutkuju njihov poraz”. Pobunivši se protiv zloupotrebe istorijske nauke, pisala je da se „ne slave gubitnici i ne izjednačavaju sa pobednicima nad fašizmom zbog njih samih, slave se samo zato da bi njihova ideologija nastavila da živi“. Najzad, u odbranu struke je napisala jasnije nego drugi: „istoriju ne pišu pobednici, istorija se piše sama i ostavlja dovoljno tragova svoje stvarnosti da uvek iznova može da se rekonstruiše.”

Nešto ranije, neposredno nakon pada Miloševića, kada su nove vlasti pokušavale da ubede javnost u prirodnost „demokratskog nacionalizma“ objavila je monografiju U tradiciji nacionalizma, gde se takođe među prvima pozabavila stereotipima srpskih intelektualaca o „nama“ i „drugima“ kroz čitav XX vek. Ova knjiga je posebno značajna u kontekstu tada vrlo aktuelnih i precenjenih autora poput Marije Todorove, koja je pokušala da isključivo Zapadu pripiše ružne stereotipe o balkanskim narodima, a upravo knjiga Olivere Milosavljević govori da su Balkanci sami jedni o drugima pisali i govorili najgore pogrde, potvrđujući žilavost atavističkih antagonizama u proizvodnji negativnih stereotipa. U vreme već dominantne i do kraja institucionalizovane revizije Drugog svetskog rata podigla je svoj glas, ne izlazeći iz domena nauke u čijoj je niši tako čvrsto ukotvljena, protiv olakih i istoriografskih i sudskih rehabilitacija.  

U drugoj polovini prošle decenije kada je sistematska medijska kampanja protiv vodeće srpske istoričarke dr Latinke Perović, kao nesumnjivo državni projekat, dosezala svoje amplitude odlučila je da zatraži i uspela da dobije, za sada jedino svedočenje te vrste od Latinke Perović. Iz njihovih razgovora proizašla je knjiga Činjenice i tumačenja koja je u velikoj meri razbila jednodimenzionalnost javnog diskursa kada je u pitanju interpretacija one krhke, manjinske, ali uvek postojeće tendencije kako u srpskoj istoriografiji, još više unutar srpske intelektualne elite.

Sem u svim dijalozima istoričara/povjesničara, učestvovala je i bila šef regionalnog projekta Kultura sećanja, kao i vrlo zapaženi učesnik na projektu Srbija u modernizacijskim procesima. O modernizaciji je ostavila sem svojih radova o kritici patrijarhalnog obrasca u srpskoj istoriji i neizbrisivu rečenicu da je bitan preduslov ideje modernizacije napuštanje tradicionalističke paradigme, pošto „nikakav tehnološki progres, moderne ideologije i knjiška obaveštenost ne mogu trajno da znače progres ako se mitska svest održava kao poželjno obeležje nacionalnog bića.“

Jedna je od retkih koja je ozbiljno shvatila svu pogubnost priče o „dobrom nacionalizmu“ nakon 2000-te, pa je u istoimenom radu iz 2007. pokušala i uspela da ga dekonstruiše, poručujući da je „u nacionalističkim političkim i intelektualnim krugovima stvoren konsenzus oko stava da je nastupilo doba rehabilitacije ideologije i njenog spasavanja putem utemeljenja u sam identitet društva.” Time je, medju prvim teoretičarima nacionalizma kod nas, precizno ukazala na razliku između nacionalističke ideologije i identiteta, jasno apostrofirajući manipulativni karakter teza koje su iznošene u javnosti.

Istraživanjima i radovima iz oblasti socijalističke Jugoslavije, postavljala je tu tematiku u naučne i racionalne okvire, izmeštajući je iz, poslednje dve decenije kanonizovanog i bezmalo konsenzualnog, u osnovi vulgarnog i demonizujućeg diskursa imanentnog ovdašnjem čaršijskom narativu. Boreći se sa dominantnim stavom o nelegitimnosti istraživanja druge Jugoslavije, napisaće antologijsku rečenicu: „Pošto više nema komunizma, a nema ni Jugoslavije, izbrisana je i čitava njihova istorija“. Nije u svemu napred rečenom o istoriografskom delu prof. dr Olivere Milosavljević izuzetak ni voluminozna dvotomna monografija o srpskim, tj. beogradskim  intelektualcima i javnosti prema najvažnijem fenomenu međuratnog perioda, fašizmu.  

Monografija Savremenici fašizma Olivere Milosavljević je temeljno promišljeno, moderno koncipirano istoriografsko delo visoke unutrašnje koherentnosti, koje se odlikuje preglednošću i jasnoćom izlaganja, nepretencioznim stilom i dužnom skrupuloznošću u izvođenju konačnih sudova. Ipak, iako je odabrala da izvor govori mnogo više od nje, autorka je pokazala i u ovoj studiji, kao i u prethodnim, visoko izraženu i intelektualno neprevaziđenu interpretativnu sposobnost tumačenja istorijskih činjenica, pojava i procesa.

Polazeći od savršenog razumevanja epohe o kojoj piše, čvrste koncepcijske strukture i metodološki preciznog hermeneutičkog postupka, Olivera Milosavljević je posmatranu monografiju, sazdanu na širokoj izvornoj osnovi segmentirala i konceptualno uobličila u dva toma: (Percepcija fašizma u beogradskoj javnosti 1933–1941. i Jugoslavija u okruženju 1933–1941) i pet velikih tematskih celina: Ideologija, Praksa, Mir ili rat, Slika sadašnjosti (Ima li fašizma u Jugoslaviji?) i Slika budućnosti (O desničarskim vizijama budućnosti). Svako od ovih poglavlja je dalje precizno, znalački i logično struktuirano na manje problemske celine.

Zaslugom izdavača, Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, estetski odlično opremljena knjiga, Savremenici fašizma, predstavlja važan doprinos istorijskoj nauci već samom činjenicom da je rađena na temelju analitičko-sintetičkog pristupa posmatranoj tematici, višegodišnjem iščitavanju brojnih, pre svega primarnih izvora, dnevnih listova, novina, brošura, knjiga, časopisa (političkih, književnih, medicinskih, pravnih, etnografskih, religijskih, vojnih, satiričnih, prosvetnih, umetničkih, privrednih…) Svi ovi izvori podvrgnuti su metodološkom postupku u najboljem duhu kritičke istoriografije. Znajući da je istorija, kako je govorio Lisjen Fevr, pre svega „naučno vođeno ispitivanje izvora“, Olivera Milosavljević je u heurističkom pogledu gotovo nenadmašno utemeljila svoju monografiju. Zbog toga se intelektualna istorija Olivere Milosavljević, prva te vrste kod nas, kreće u jasnim okvirima simboličkog dijaloškog diskursa, jer istorija i nije ništa drugo do „dijalog prošlosti i sadašnjosti putem izvora”, kako je pisao Edvard Halet Kar, te, autorka dosledno istrajava na interaktivnosti sa vlastitim izvorima, postavljajući im prava pitanja, karakterišući i nadograđujući svoj metod pored već pomenute čvrste empirijske zasnovanosti i veoma izraženim, ne čestim, ali veoma upečatljivim i misaonim zaključcima, te smislom za istorijsku sintezu, čime je pronašla pravu meru „između vokacije da uopštava i zadatka da izvrši ekspertizu”, kako je pisao francuski istoričar Alen Buro.    

Istoričari još na elementarnom stupnju svog obrazovanja uče da je fetišizovana „teorija distance” neophodna u istraživanju svakog događaja, pojave, procesa, ličnosti. Od manipulacije ovom premisom su poslednje dve decenije polazili mnogi revizionistički apologeti kolaboracije u Drugom svetskom ratu. To je trebalo da znači da se u saradnju sa fašizmom ulazilo iz nerazumevanja toga fenomena, često i neobaveštenosti, a najčešće iz potrebe za „očuvanjem biološke supstance naroda” kako vole da kažu, dakle, iznuđenosti. I u tome je vrhunska vrednost Savremenika fašizma, jer se čitanjem knjige dolazi do nedvosmislene spoznaje da su upravo savremenici imali ne ravno nama, nego i bolje, istančanije, minucioznije poznavanje fašizma od nas danas. Nije njima bilo potrebno iskustvo holokausta da bi prepoznavali apsolutno zločinačku prirodu fašističke ideologije. Sistematizujući odbranu kolaboracije današnjih revizionističkih istoričara, Olivera Milosavljević već u uvodu knjige postavlja ključno pitanje, „da li su ovdašnji intelektualci dočekali okupaciju u Drugom svetskom ratu sa već izgrađenim uverenjima o sopstvenom izboru strane u ratu?” Njen odgovor nije ni aproksimativan, niti zasnovan na utisku, već je rezultat kompleksnog i mukotrpnog istraživačkog puta i nedvosmisleno glasi: „Da, savremenicima je sve bilo jasno i poznato. Znali su i za rasnu teoriju, i za koncentracione logore, i za progon i ubijanje Jevreja, i za spaljivanje knjiga, i za uništavanje kulture, i za proterivanje najviđenijih intelektualaca, i za imperijalističke planove Hitlera i Musolinija, znali su i šta znači sintagma životni prostor, znali su i da dolazi novi rat, i da će biti svetski rat… I sva ta znanja su prezentovali javnosti”. I zaista, čitajući sve ove analize u beogradskim pisanim medijima, jasno je da savremenicima gotovo da nije bilo nepoznatih i skrivenih elemenata ideologije ili prakse fašizma. Zbog svega toga, naglašava autorka, „ostajalo je sasvim malo prostora za zbunjenost savremenika”. Upravo je u tome i najveća vrednost ove monografije, jer posle nje više neće biti moguća tvrdnja da je bilo čiji istorijski izbor tokom Drugog svetskog rata bio slučajan ili iznuđen. Podelivši intelektualnu elitu na levicu, liberalizam, konzervativizam i fašizam, autorka konstatuje, na osnovu temeljne analize izvora, da su jedino levičari i desničari, nezavisno od njihovih radikalno suprotstavljenih orijentacija, imali jasno artikulisane ideje i da je na njihovoj strani bio jedini pravi aktivizam. Taj dijametralno suprotni aktivizam obeležili su eksplicitni antifašizam levice i eksplicitna kolaboracija desnice. Između je bila „baruština“, kako se govorilo u vreme Francuske revolucije. Najzad, najvažnije dostignuće knjige i njen najvredniji zaključak bi se mogao svesti na to da „kao što antifašizam u ratu nije bio slučajan, već je proisticao iz dubokih ideoloških načela zastupanih pre rata, kao što pasivizacija pojedinaca nije bila slučajna, već se nadovezivala na stalno iščekivanje da se stvari same od sebe vrate u normalno stanje, tako i kolaboracija nije bila ni slučajna ni iznuđena. Ona je predstavljala logičan nastavak profašističkih ideoloških načela zastupanih godinama ranije…“ Dakle, kada je o intelektualnoj eliti reč, ničiji konkretni potezi tokom rata nisu bili proizvod niti trenutka, niti iznude, niti neznanja ili slučajnosti, već najčešće u deceniji ranije duboko usađenih uverenja.

Svojom dvotomnom monografijom, pisanom retko savesno i akribično, Olivera Milosavljević nije samo ispravila i popunila tako uočljive i vapijuće beline u domaćoj istoriografiji, već je i kao malo ko drugi dalekosežnošću svojih zaključaka i interpretacija dala značajan doprinos formiranju kritičke svesti domaće istorijske nauke kao fundamentalne humanističke discipline. Zbog svega toga će intelektualna istorija Jugoslavije u međuratnom periodu, kao i istorija Drugog svetskog rata na ovim prostorima biti nezamisliva bez istraživačkih rezultata sabranih u knjizi Savremenici fašizma. Vrednije nasleđe Olivera Milosavljević nam nije mogla ostaviti.

[Govor mr. Milivoja Bešlina na promociji knjige Savremenici fašizma u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u Beogradu 20. travnja/aprila 2011]

Knjiga Olivere Milosavljević “Savremenici fašizma” dostupna je na sljedećim linkovima:

http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Ogledi14.pdf

http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Ogledi15.pdf