“Motor mijene”: Milka Žicina: Kajin put (1934)
U srijedu, 4. srpnja 2018. u 18 sati u Booksi (Martićeva 14d) u Zagrebu zadnji termin „Motora mijene“ u ovoj sezoni tematizira roman „Kajin put“ (1934) Milke Žicine.
—
Motor mijene – Motor des Wandels
“Danas je svedočenje Milke Žicine višestruko aktuelno. Ona nam osvetljava istinsko lice jednog poretka čije smo osporavanje još davno pre svih ovdašnjih ‘tranzicija’ smatrali ako ništa drugo a ono opasnom glupošću. Objašnjavajući tu glupost rečima, kodiranjem i (sentimentalnim) vaspitanjem, što smo onda podvodili pod kategorije palanaštva-provincijalizma, mentaliteta, tradicionalizma, kolektivizma, patrijarhalnosti, ukratko – duboko usađenog a krajnje opasnog otpora modernizaciji. Kada se nešto ne ume objasniti ili kada se za objašnjenje primene neodgovarajući instrumenti, racionalnost zamenjuje mistika i mistifikacija, a objektu posmatranja se pripisuje nesaznatljivost. Ono što bi trebalo da bude osvetljeno svetlošću reči (pojma), veštom manipulacijom se gura u (mističnu) tamu i proglašava neizrecivim i nesaznatljivim. To se odražava i na praksu, na ono što bi trebalo da bude podstrek, pretvara se u puko nasilje, od direktnog, preko strukturnog, sve do (najtrajnijeg) kulturnog. To je klasična metoda isključivanja, i delo Milke Žicine, sudbina i recepcija tog dela, je jedna od mogućih paradigmi ovakve ideološke operacije.
(…)
Milka Žicina hoće sve drugačije, jer zna kako je biti šegrt, švalja, siroče, žena, jer zna kako nije problem u radu nego u smislu tog rada. I da nije problem u čoveku nego u svemu onome što od njega može da postane. I u svemu onome što ga, makar i samo u simboličkom vidu, rukovodi da to postane.”
(…)
“Danas smo se opredelili za epigonstvo i danas smo se opredelili da se ne opredelimo. A u zao čas smo se opredelili: Milka Žicina i u tom pogledu ima poruku za nas, u vremenskoj kapsuli u vidu svojih priča. Naime, ona je pripadala onoj epohi i sama joj doprinosila, koja je (i s leva i s desna, baš kao i danas) poricala sve ono što se nazivalo građanskom demokratijom, videvši u njenom rušenju jedinu šansu za čovečanstvo. Ipak, ona nas podseća, u jednom vidu otpornom na relativizaciju i malodušnost, na one nesporne civilizacijske dosege, pre svega na socijalnom planu, koji su sada upravo centralna meta aktuelnog procesa refeudalizacije.”
Vladimir Kolarić
http://vladimirkolaric.blogspot.com/2015/06/milka-zicina-neka-to-bude-sve.html
—
Milka Žicina: Kajin put (1934)
Vreteno je izvađeno iz lonca. Onda je mati preturala po sanduku, izvukla dugačak peškir izvezen na krajevima, sa kojim se nikad niko nije brisao; zamota u njega vreteno, zahvati iz zemljanog lonca masti na prst, i iziđe iz kuće.
(…)
Videla je gde mati uđe u štalu i dobro zatvori vrata za sobom. Čekajući da se vrati, pritisnula je čelo na prozorsko okno i gledala gde prolaze saonice u grad, natovarene komadima leda.
Drugoga dana, kad se vratila iz škole, našla je majku u postelji. To je bilo prvi put što ju je videla da leži. Uplaši se. (…)
Sutradan je samo otac otišao na posao. Devojke su ostale kod kuće.
– Da zovemo babicu? pitala je Jelena gledajući u mater.
– Ne!
– Da nisi štogod teško dizala?
Došla je susetka.
– Ženo, da nisi štogod radila?
– Kuda ću sa tolikom decom, odgovori bolesnica. – Ni ove ne mogu podići!
– Ne valja…
– Šta ne valja? A koliko bi ih dosada već imala? A?
– Rekla sam ti da se samo kupaš u trini.
– Gde ću – u kući? A po ovoj zimi ne mogu u štalu!
– Pletaćom iglom?
– Ne, vretenom…
– Gore ti ruke – ne valja, zaključi susjetka. – Trebala bi ići po babicu.
– Što će mi ona? Ni kod poroda je nisam nikad zvala! A posle toga – nepoznata žena.
Druge noći umrla je Kajina mati od trovanja krvi.
Izvor:
https://www.facebook.com/events/396033974217366/
https://hr-hr.facebook.com/Motormijene/