Prevod: Nata\u0161a Ristivojevi\u0107-Rajkovi\u0107<\/p>\n\n\n\n
Fotografije, mape, bibliografija, indeks imena<\/p>\n\n\n\n
Broj strana: 266<\/p>\n\n\n\n
Godina izdanja: 2023.<\/p>\n\n\n\n
\u201eNedostatak interesovanja za stanovnike Ognjene zemlje vidi se i po tome \u0161to su ih tek sporadi\u010dno hvatali da bi ih izlo\u017eili u evropskim zoolo\u0161kim vrtovima. U Londonu je 1889. godine predstavljena jedna manja grupa ovih domorodaca, a tokom predstave su ih hranili sirovim mesom! Od njih jedanaestoro, koliko ih je bilo uhva\u0107eno, jedva se \u010detvoro \u017eivo vratilo ku\u0107i. Ista stopa smrtnosti zabele\u017eena je i 1881, kada je od jedanaestoro uro\u0111enika, koje je naru\u010dilo Berlinsko dru\u0161tvo za antropologiju, etnologiju i praistoriju, pre\u017eivelo samo \u010detvoro, koje su izlagali \u0161irom Evrope. Ova grupa je boravila i u Parizu, gde su ih \u010dlanovi Pariskog antropolo\u0161kog dru\u0161tva merili uzdu\u017e i popreko i jo\u0161 su se \u017ealili \u0161to domoroci ne dopu\u0161taju da im izmere genitalije. Najmanje dve \u017eene su umrle od sifilisa, koji su dobile nakon \u0161to su ih \u010duvari silovali.<\/p>\n\n\n\n
Evropljani su po\u010deli da kolonizuju ovu oblast krajem XIX veka i bavili su se pre svega gajenjem ovaca i se\u010dom \u0161ume. Kada je prona\u0111eno zlato 1883. godine, po\u010delo je masovno doseljavanje i trajalo je do 1909. Ognjena zemlja je tako postala mesto na koje se ide, a ne mesto pored kog se prolazi. Interesovanje za putopise iz egzoti\u010dnih krajeva oslabilo je u drugoj polovini XIX veka po\u0161to je pa\u017enja bila usmerena ka unutra, \u0161to je bila posledica romanti\u010darske konstrukcije nacionalnih dr\u017eava. Uz to su domoroci ve\u0107 do 1910. bili uglavnom istrebljeni usled obolevanja od bolesti koje su za njih bile smrtonosne, kao i zbog brutalnog ubijanja. Ubijani su masovno jer su pripadnici velike grupe \u02bclovaca na blago\u02bc za svakog ubijenog uro\u0111enika dobijali po jednu funtu sterlinga. Naro\u010ditu vrednost su imale njihove glave, a Antropolo\u0161ki muzej u Londonu je npr. pla\u0107ao i do osam funti za jednu glavu domoroca sa Ognjene zemlje. [\u2026]<\/p>\n\n\n\n
Mogao sam da izaberem narode koji su jo\u0161 udaljeniji, koji \u017eive najdalje od nas, ali oni su istrebljeni za tako kratko vreme da ideje o njima nisu ni stigle da prodru u evropsku intelektualizaciju pojma ljudskosti. To bi npr. mogli biti Tasmanci, tako efikasno istrebljeni za kratko vreme, izme\u0111u 1820. i 1840, da je pedesetih godina XIX veka preostalo samo nekoliko staraca i starica. Kada su i poslednji pripadnici ovog naroda umrli, zapo\u010dela je borba brojnih muzeja oko njihovih posmrtnih ostataka, po\u0161to su mnogi smatrali da su oni prelazni oblik izme\u0111u majmuna i \u010doveka. \u010cak su se i renomirane institucije poput npr. The Royal College of Surgeons iz Londona upu\u0161tale u plja\u010dkanje grobova kako bi do\u0161le do njihovih skeleta. [\u2026]<\/p>\n\n\n\n
Poku\u0161a\u0107emo da doka\u017eemo tezu da je evropska misao jo\u0161 od antike povezivala geografsku udaljenost sa udaljeno\u0161\u0107u me\u0111u ljudima, i\/ili u vremenu, ili po stupnju razvoja. Analizira\u0107emo predstave naroda koji su, iz evropske perspektive, \u017eiveli veoma daleko na istoku, zapadu, severu i jugu kako bismo dokazali da su bili kategorizovani kao ljudi ni\u017eeg ranga, a povremeno \u010dak i kao \u010dudovi\u0161ta na rubu ljudskosti, \u0161to je \u010desto bio odraz nas samih kao gospodara istine i odre\u0111enja \u010doveka.<\/p>\n\n\n\n
Knjiga je zami\u0161ljena kao istorija ideja, a ne kao istorija i stoga se bavi predstavama ljudskosti kod drugih koje su poslu\u017eile kao motiv za i\u017eivljavanje nad uro\u0111enicima i davale legitimitet maltretiranju kojem su ih Evropljani izlagali, a ne surovom istorijom samog zlostavljanja. U tekstu koji sledi nameravam da doka\u017eem, polaze\u0107i od velikih geografskih otkri\u0107a i na\u010dina na koji su uro\u0111enici bili kategorizovani, kako se razvoj odre\u0111enja novootkrivenih naroda odvijao u dramati\u010dnoj interakciji hri\u0161\u0107anskog, anti\u010dkog i nau\u010dnog autoriteta.\u201c<\/p>\n\n\n\n
OLE HEJRIS (Ole H\u00f8iris), ro\u0111en 1945, bio je predava\u010d na Odseku za etnografiju i antropologiju na danskom Univerzitetu Orhus, a polja njegovog istra\u017eiva\u010dkog interesovanja su: susret kultura, koncept \u010doveka, klasi\u010dna i srednjovekovna filozofija istorije, istorija mentaliteta i istorija antropolo\u0161ke misli. Kao jedan od urednika izdava\u010dkog sektora pri univerzitetu, uredio je niz knjiga o antropologiji i istoriji kulture.<\/p>\n\n\n\n
Autor je knjiga Antropologija i antika (2001), Renesansni svet. Misao, kulturni \u017eivot, svakodnevni \u017eivot i \u017eivot nakon smrti (2006), Antropolo\u0161ka istorija ideja: 2500 godina konstruisanja nas samih i drugih (2010), Ideje o poreklu \u010doveka: od Starog zaveta do postmoderne nauke (2016), Ju\u017enoafri\u010dki divljak. \u02bcHotentoti\u02bc u evropskoj istoriji (2023).<\/p>\n\n\n\n
Izvor:<\/p>\n\n\n\n